Kada je Bog stvarao majku, bio je to šesti dan stvaranja. Trudio se nekoliko dana kad mu pristupi jedan anđeo i reče: “Ova će te stvarno namučiti, čemu trošiti toliko vremena?”
Bog odvrati: “Da, ali jesi li čitao potrebna svojstva iz narudžbenice? Mora biti takva da ju se lako može oprati, ali ne smije biti od plastike… Mora imati 180 pokretnih dijelova i svi bi trebali biti zamjenjivi… Živjeti od kave i ostataka hrane iz prethodnog dana… Imati poljubac koji ozdravlja od svih bolesti: od slomljene noge do ljubavnog razočaranja… Imati šest pari ruku…”
Anđeo slegne ramenima i odvrati s nevjericom: “Šest pari?”
“Nisu mi problem ruke”, reče Bog, “nego tri para očiju što ih mora imati”.
“Zašto toliko?”
Bog objasni: “Jedan par da vidi kroz zatvorena vrata kada pita: ‘Što to radite unutra, djeco?’, premda već zna. Par očiju otraga da vidi ono što ne bi trebala vidjeti, ali mora znati. I par očiju da bi sinu koji se uvalio u nevolje mogla potiho reči: ‘Razumijem, i volim te’.”
“Gospodine”, reče anđeo, nemoćno ispruživši ruke, “idi na počinak, sutra ćeš ponovno pokušati”.
“Ne mogu”, reče Bog. “Već sam gotovo pri kraju. Načinio sam jednu koja ozdravlja sama od sebe kad je bolesna, može pripremiti objed za šest osoba s pola kilograma mljevena mesa i uspijeva u miru okupati devetogodišnjeg dječaka.”
Anđeo polako obiđe uzorak majke, motreći je radoznalo.
“Prenježna je”, reče zabrinuto.
“Ali je otporna!” odvrati Bog zaneseno.
“Ti nemaš pojma koliko može učiniti i podnijeti jedna majka.”
“Zna li razmišljati?”
“Ne samo to, nego se i izvrsno služi razumom i pronalazi rješenja i u najsloženijim situacijama”, odvrati Stvoritelj.
Anđeo tada priđe bliže uzorku i prstom mu prođe niz lice.
“Ovdje je nešto viška”, primijeti.
“Nije to višak”, ispravi ga Gospodin, “nego suza”.
“A čemu ona služi?”
“Za izražavanje radosti, žalosti, razočaranja, boli, samoće i ponosa.”
“Ti si genij!”, uskliknu anđeo.
“Istinu govoreći, suzu nisam ja tamo postavio”, otužno odgovori Bog.
Erma Bombeck
