Neki je čovjek na zidu u blagovaonici držao obješen čudan predmet. Kad bi ga ljudi pitali kakav je to komad drveta, ispričao bi im sljedeći događaj.
“Djed me je jednom odveo u park. Bilo je hladno zimsko popodne. Djed je imao slabo srce. Išao je iza mene i teško disao. Kad smo došli do zaleđena jezerca, rekao sam: “Gle, zaleđeno je. Mogao bih se malo klizati!”
Djed je bio zabrinut, a kad sam ja krenuo u očaravajuću pustolovinu, doviknuo mi je : “Pazi, ne idi daleko!”
Prekasno. Led je pukao i ja sam vrišteći pao u vodu. Djed se u prvi čas skamenio, a onda je dohvatio komad suhe grane i pružio je prema meni. Čvrsto sam je uhvatio, a on me je svom snagom vukao iz vode. Tresao sam se od studeni i plakao. Brzo su me okupali i strpali u postelju. No za djeda je to bio prevelik napor. Te je noći dobio jak srčani napad i umro. Svi smo se kidali od tuge.
Sutradan sam otrčao na jezerce. Potražio sam i našao onaj komad suha drveta kojim je djed spasio moj i skončao vlastiti život. Sve dok budem živ, taj će komad drveta visjeti na zidu kao znak njegove ljubavi prema meni.
