Kad god pomislim – više ne ide,
Pogledam u ogledalo, nasmiješim se,
namignem sam sebi i – gle – opet ide!
Kad god pomislim – više ne ide,
Zapjevušim pjesmicu, onako za sebe,
Zazviždim s vrapcima,
zacvrkućem s pticama i – gle- zaista opet ide!
Kad god pomislim – više ne ide;
uzmem toplu kupku, pa se čvrsto istrljam,
obrišem i dobro namirišem
i gle – već opet ide!
Kad god pomislim – više ne ide,
posegnem za dobrom knjigom,
sav joj se posvetim, onako po mome
i gle – uskoro opet ide!
Kad god pomislim – više ne ide –
pođem na dugu šetnju, kroz šumu,
po zelenoj livadi, uzduž riječne obale,
i gle – stvarno opet ide!
Kad god pomislim – više ne ide –
Poslušam najmiliju ploču, zaigram prstima po klaviru
ili tek udaram takt po stolu
i gle – baš opet ide!
Kad pomislim – više ne ide,
popričam blisko s Bogom, o njemu i o svijetu
i gle, opet ide!
Adalbert Ludwig Balling