Kad je Bog stvorio sve ptice (koje još nisu letjele jer nisu imale krila) pozvao ih je sve preda se i pokazao im nešto što još nisu poznavale (a to su bila krila) i kazao im: “Neka svaka od vas uzme dva krila i stavi ih sebi na leđa. Morat ćete to uvijek nositi.”
Ptice su se začuđeno pogledale.
Noj je mislio da je najpametniji i najlukaviji od svih, reče: “Ja ću uzeti najmanja, tako se neću puno mučiti”. I uzeo je dva krilca, mala, najmanja.
Kokoš je pomislila: “Ma, nikad se ne zna! Bolje je izabrati nešto srednje!” I uzela je par krila, ni malih ni velikih.
I tako su ptice jedna za drugom uzimale ona krila koja su im najviše odgovarala.
Orao je pomislio: “Kad mi je Bog ponudio ove stvari to je sigurno zato što su mi korisne, doista, ako me je stvorio, znači da me voli.” I uzeo je par najvećih krila. Kad su sve ptice odabrale krila Gospodin Bog im reče: “Sada raširite krila, zamahnite i poletite!”
Orao se s nekoliko zamaha krila začas našao visoko na nebu. Kokoš je mahala krilima. Podigla se nekoliko metara i opet pala na zemlju. A noj, koliko je god mahao, nije se uopće mogao podignuti, pa su njemu, lukavom i pametnom, krila postala samo teret.
G. Oltolina, Izvor: https://franjevci-st.com/
