Nikada nisam prisluškivao tuđi razgovor.
Ali, jedne večeri, kasno, prolazeći našim dvorištem, ulovio sam se da baš to činim. Moja je žena razgovarala s najmlađim sinom, a on je sjedio na kuhinjskom podu. Potiho sam se zaustavio uz stražnji ulaz kako bih ih čuo. Izgleda da je čula kako se neka djeca hvale kakav posao imaju njihovi očevi. Kako su svi veliki direktori… a onda su pitali našeg Boba:
»Kakva je karijera tvog oca?« počeli su ispitivati. Bob je tiho mrmljao gledajući u stranu:
»On je običan radnik.«
Moja divna žena pričekala je da svi odu, a onda je našeg malog sina pozvala unutra. Rekla je:
»Moram ti nešto reći, sine,« ljubeći ga u jamicu na bradi.
»Rekao si da je tvoj tata običan radnik, što je točno. »Ali čini mi se da ne znaš što to točno znači, pa ću ti objasniti.U rastućoj proizvodnji, koja našu zemlju čini velikom, u svim trgovinama, skladištima i kamionima, koji svakodnevno prevoze teret…, U svakoj novoj kući koja se gradi, zapamti to, sine, rade obični radnici koji omogućuju da se obavi tako veliki posao.«
»Točno je da direktori imaju lijepe stolove i da ostanu čisti cijeloga dana. Planiraju kako da dobiju velike poslove… šalju dopise. Ali da bi se njihovi snovi ostvarili, zapamti to, sine, potrebni su obični radnici koji taj posao obave.«
»Kad bi svi šefovi napustili svoje urede i kad ne bi radili godinu dana, kotač proizvodnje i dalje bi se okretao – i to punom brzinom. Ako ljudi poput tvog oca nisu na poslu, nema proizvodnje. Potrebni su obični radnici da taj posao obave!«
Ulazeći kroz vrata, obrisao sam suzu i pročistio grlo. Oči su mu zasjale od veselja kada je skočio s poda. Zagrlio me je i rekao: »Bog, tata, ponosan sam što sam tvoj sin… Jer ti si jedan od onih ljudi – važnih ljudi – koji rade velike poslove.«
Ed Peterman
