Moj prijatelj otvori jednu od onih ladica koje su pripadale njegovoj ženi. Izvadi jedan zamotuljak u rižinom papiru i reče: “Ovo nije bilo što, ovo je nešto posebno.”
Odmotao je paketić i odbacio papir, i onda se duboko zagledao u prelijepu svilu i čipku.
“Ona je ovo kupila kad smo bili prvi put u New Yorku, prije otprilike osam ili devet godina. Nije ga nikada upotrijebila. Čuvala je to za neku ‘posebnu priliku’.”
“Dobro… ja mislim da je sada prilika za to.”
Prišao je krevetu i položio to rublje pored druge garderobe, one koju će ona imati na pogrebu. Njegova žena je umrla.
Okrenu se prema meni i reče: “Ne čuvaj nikada ništa za neke posebne prilike, svaki dan u tvom životu je poseban”.
Još uvijek mislim na njegove riječi… one su promijenile moj život.
