Draguljar je sjedio za stolom i kroz izlog svoje raskošne trgovine promatrao je prolaznike. Neka se djevojčica, odjednom, približila trgovini i prislonila nosić uz staklo izloga. Kao nebo plave oči, radosno su zasjale kad je ugledala jedan od izloženih predmeta. Ušla je odlučno i prstom je pokazala tirkiznu ogrlicu.
– ”To je za moju sestru. Možete li je zapakirati kao poklon?”
Trgovac je sa nevjericom pogledao djevojčicu i upitao:
– ”A koliko novaca imaš?”
Ona se podiže na prste, stavi na pult limenu kutiju , otvori je i isprazni.
Bilo je tu nekoliko manjih novčanica, šaka sitniša, nekoliko školjki i figurica.
– ”Hoće li biti dovoljno?”, upita ponosno. ”Željela bih starijoj sestri kupiti poklon. Otkada nemamo mame, ona obavlja sve poslove i nema ni trenutka vremena za sebe. Danas joj je rođendan. Mislim da će je poklon veoma obradovati. Njezine su oči iste boje kao taj dragi kamen.”
Trgovac je otišao u prostoriju iza pulta i u zlatno-crveni papir zapakirao kutijicu.
– ”Uzmi je i pazi na nju.”, reče djevojčici.
Ona uzme paketić kao pobjednički pehar i ponosno izaže iz trgovine.
Sat vremena kasnije, u trgovinu uđe prekrasna djevojka s kosom boje meda i divnim tirkiznim očima. Stavi na stol kutijicu koju je trgovac nedavno zapakirao i upita:
– ”Je li ova ogrlica kupljena u Vašoj trgovini?”
– ”Da gospođice.”
– ”Koliko je koštala?”
– ”U mojoj trgovini cijene su stvar povjerenja, tiču se samo mene i mojih kupaca.”
– ”Moja sestra je imala samo nešto sitniša, sigurno nije mogla platiti ovako vrijednu ogrlicu!”, reče djevojka gurajući kutijicu nazad trgovcu.
Trgovac zatvori kutiju, složi omot i vrati je djevojci.
– ”Vaša je sestra platila najvišu cijenu: dala je sve što je imala.”
