Starac je sjedio u dvorištu svoje kuće zajedno sa sinom koji je upravo diplomirao na uglednom sveučilištu. Iznenada, vrana sleti na zid.
Otac upita sina: “Što je ono?”
Sin odgovori: “Vrana.”
Nakon nekog vremena, otac upita ponovo:
“Što je ono?” Sin odgovori: “To je vrana.”
Nije prošlo dugo, a otac opet upita:
“Što je ono?” Sin nervozno odgovori: “Rekao sam ti da je vrana!!”
Otac ponovo upita: “Što je ono?”
Ovaj put sin odgovori grubim tonom: “Oče, stalno me pitaš jedno te isto. To je vrana. Zar zaista nisi u stanju to razumjeti!?!”
Otac ustade i ode u kuću.
Vrati se sa svojim starim dnevnikom u kojem je pisalo:
“Danas je moj mali sin sjedio sa mnom u dvorištu, kad je doletjela vrana.
Dvadeset i pet puta me je upitao: ‘Što je ono?’, i dvadeset i pet puta sam mu odgovorio da je to vrana.”
“Kad si bio mali, postavio si mi ovo pitanje dvadeset i pet puta i ja sam ti svaki put odgovorio. A kad sam ja tebi danas postavio isto pitanje, i ponovio ga samo pet puta, ti si se iznervirao, naljutio i ponašao grubo prema meni.”
„Sine moj, pomozi oca svojega u starosti i ne žalosti ga za života njegova. Ako mu i razum klone, budi blag s njime i ne grdi ga ti koji si u punoj snazi.“ (Sir 3,12)
